Sanjaju li androidi električne ovce?

Ciklus razgovora

Subota, 24. 9. 2022. 

• 11:00 Uvodno obraćanje: Maja Lyon, autorka programa
• 11:15 Predavanje: Dr Ivanka Dunjić Jovanović: Metaverzum i psihoanaliza
• 11:45 Panel-diskusija: Dr Ivanka Dunjić Jovanović, Prof dr Zorica Tomić i Prof dr Olivera Vuković: Metaverzum – stvaranje novih svetova
• 12:45 Pauza
• 13:15 Predavanje: Maja Lyon: Crno-beli svet digitalnog – emocije koje život znače
• 13: 50 Predavanje: Dr Danilo Pešić: Digitalno i nagon smrti
• 14:20 Prezentacija rezultata istraživanja: Dr Dobrinka Kuzmanović i dr Oliver Tošković
  Iskustva mladih na internetu – vreme provedeno na internetu, onlajn i oflajn prijateljstva i rizična ponašanja mladih
• 15:10 Virtuelna prezentacija: Aleksandra Džambić i Željko Jovandić: Digitalna seksualnost – zadovoljenje ili frustracija

10. oktobar u 19 sati

• Promocija kataloga i razgovor sa Urošem Krčadincem

Pandemija virusa kovid-19, označena i kao „nova realnost”, prisilila je najveći deo svetske populacije da se preseli ispred ekrana digitalnih uređaja i da veći deo svog svakodnevnog funkcionisanja prenese, manifestuje i konzumira posredstvom digitalne tehnologije i digitalnih medija. U toj kondenzovanoj prostorno-vremenskoj sajbergeografiji, koja je usled svetske pandemije izrodila klaustrofobično-agorafobičnu dilemu, pojedinac se sve češće i intenzivnije suočava sa pitanjem „ko sam i gde pripadam?”.

Na mestu gde se umrežavaju sve funkcije tela, vremena i jezika, usložnjenom specifičnim istorijskim trenutkom, vraćamo se Bodrijaru koji nam govori o „mentalnom preobilju svih duhova, gde i neznatan događaj jeste pretnja, sama istorija je pretnja”. Digitalni oblik komunikacione prakse, sa svim novim sredstvima koja se menjaju i nadograđuju van granica objektivnog vremena, utiče na to da komunikacija koja se odvija po principu „3A” – svako (any subject), bilo gde (anywhere) i bilo kad (anytime), čini subjektivno iskustvo izuzetno kompleksnim i teškim za verbalizaciju u svakoj situaciji. Nijedan pojedinac „ne postoji” izolovano. Jedna od osnovnih psiholoških potreba je da pripadamo, da doživimo svet oko sebe, da ulazimo u odnose, delimo i primamo, i da komuniciramo. Intersubjektivnost implicira da se naša psihička realnost često ostvaruje tek u susretu sa drugom osobom i njenom psihičkom realnošću. Ne postoji „ja” bez „mi” i obratno. Jer na početku, prvo je bila grupa, majka i beba, a tek je onda rođen pojedinac.
Ovogodišnji segment Razgovori Festivala S.U.T.R.A. je podstaknut vremenom pandemije kao važnom okosnicom u poimanju virtualnih prostora i digitalne kulture, a posvećen je promišljanju i osvetljavanju brojnih fenomena, pojava i ponašanja u sajber-prostoru, prvenstveno ih analizirajući kroz prizmu psihoanalitičkih teorija.

Sajber-prostor kao oblik postmoderne tehnologije postavlja intrigantna psihoanalitička pitanja, ali takođe izaziva i dramatičnu promenu u našem kulturološkom razumevanju stvarnosti. Tranzicija koja se dogodila označena je promenom u dimenziji realnosti, koju su obeležili gubitak i ograničavanje usled promene „lokacije” i sadržaja, praćenom razvojem novih značenja, od uvažavanja stvarnosti da je um pristupačan i sposoban da transformiše nepoznate ideje do iskustva označenog neograničenim pristupom. Ono s čim se psihoanalitičari često susreću je dilema dela javnosti izražena kroz pitanja: „Šta psihoanaliza može da ponudi digitalnim tehnologijama?” i „Kako digitalne tehnologije mogu da posluže psihoanalizi?”.

Način na koji je internet promenio kvalitet razmene informacija i kako je globalna internet geografija postala lokacija nepovezana vremenom, mestom ili ličnom istorijom, a označena anonimnošću, omogućila je ljudima da svesno ili nesvesno otkriju širok spektar informacija o sebi i svojim intrapsihičkom sadržajima. I tu pronalazimo deo odgovara na prvo pitanje, a to je da psihoanaliza može da nam omogući da razumemo zašto i kako se ponašamo na internetu, kako naše fantazije o sajber-prostoru mogu da nam olakšaju da razumemo svoj unutrašnji svet i kako uprkos naizgled bogatim unutrašnjim i interpersonalnim dinamikama, ljudi neretko imaju tendenciju da eksploatišu digitalne geografije kako bi preživeli „analogni život”.

Lično osećanje sigurnosti kod ljudi zavisi od verovanja u sopstvenu dobrobit, kao i dobrobit nama važnih osoba i onoga što doživljavamo vrednim. Ali to verovanje je utemeljeno u verovatnoći, a ne izvesnosti, dok za rezultat ima emocionalna stanja koja bi ipak trebalo da budu rezultat izvesnosti. Ron Briton, poznati britanski psihonalitičar, govori nam o tome da verovanje možemo smatrati funkcijom koja fantazijama i idejama daje status stvarnosti, te da je ono aktivan proces na koji utiču želja, strah i očekivanje, ali ih se ljudi mogu odreći i posledično doći u posed znanja. Prepoznavanje da osoba veruje više nego što raspolaže činjenicama zahteva ono što Briton opisuje kao triangularni psihički prostor, odnosno, postoji potreba za trećom pozicijom u mentalnom prostoru s koje može da se posmatra subjektivno sopstvo koji ima odnos sa idejom. Kako sajber-prostor postaje platno na kome se projektuju primitivna mentalna stanja sa pripadajućim nesvesnim fantazijama koja leže u osnovi nekih nama bliskih i bitnih verovanja koja treba da prođu testiranje realnosti kako bi postala znanje, nameće se pitanje gde je pozicija trećeg kada jedna ili obe preostale pozicije mogu biti poništene jednim klikom.

S druge strane, razmena u sajber-prostoru, oslobođena formalnih identifikacija, može ponuditi pristup nesvesnom i funkcionisanju ega, uključujući kvalitet kontrole impulsa i rasuđivanja, sadržaj libidinalne i agresivne fantazije, narcisoidne tendencije i relacioni kapacitet. Shodno tome, Roj Šafer, američki psiholog i psihoanalitičar, kaže da internet može delovati kao izvor „sličan Roršahovom testu” za asocijativne veze koje uključuju misli, nagone i afekte, kao i međuodnose između ovih procesa, i na taj način može pomoći psihoanalizi da bolje razume unutrašnje dinamike pojedinaca i grupa. To onda postaje mesto za prihvatanje sopstvenih ograničenja koja se može iskoristiti kao alat za samootkrivanje.

Važno je istaći da, istovremeno, virtualni prostor interneta kao psihokulturna paradigma može da predstavlja i posredno područje iskustva, čemu unutrašnja stvarnost i spoljašnji život daju doprinos. Virtualni prostor postoji kao mesto obitavanja pojedinca i drugih koji omogućava da se prođe kroz proces „osposobljavanja” da se prihvate i različitosti i sličnosti, kao korak ka ličnom razvitku i posledično prihvatanju stvarnosti, jer kako Vinikot kaže: „Nijedno ljudsko biće nije nikada slobodno od napora dovođenja u vezu unutrašnje i spoljašnje realnosti“. To je i područje „isprobavanja odraslosti” kod adolescenata i ima kvalitet produžetka područja igre malog deteta „izgubljenog” u igri.

Digitalna kulturna transformacija utiče na jezik, društvene odnose i stavove prema sebi, važnim osobama i globalnoj zajednici. Tematski blok Razgovori je mesto gde ćemo istraživati digitalnu kulturu sa svim njenim korelatima, prvenstveno iz ugla različitih psihoanalitičkih teorija, ali i filozofije, neuronauka, psihologije i softverskog inženjerstva, a u cilju razumevanja kako digitalnih tehnologija, koje više nisu tek puke alatke, već i učesnici u procesima koji utiču na pojedince i grupe.